Nadomak tišine,
između sene i duše,
gde se čudnovate
slike pomaljaju,
zenice oka belinom tinjaju,
krivudave linije
voljenog lika umišljaju,
želje ga duginim prahom
oblikuju.
Iluzijom se dočarava slika
u pogledu ranjene srne.
Kroz šapat seni,
u magični krug se tone.
Zapis tvog imena,
etrom vijori
putanjom uspomena.
Glas razuma se briše.
Vreme prestaje da diše,
između svetova uzaludno stoji.
Jedino što još postoji
i čudesnom me snagom napaja,
je preostala zlaćana nit
koja me oduvek sa tobom spaja.
Autor: Marina Tot
