Prestala sam da se borim
Da tražim ono za čim duša ceo život traga,
Više ne plačem, ne molim
Raščistila sam sa vetrenjačama zasvagda...
Prestala sam da jurim varljive senke
Dečiji plač u praznoj kolevci,
Daljine kroz snove daleke
Bleda slova pod prašinom u svesci.
Prestala sam da verujem u čuda
Kako želja opravdava cilj i svet menja,
Da će nestati bol i tuga
Sa nekoliko reči izvinjenja...
Prestala sam da se borim sa samom sobom
Sa osećanjima koja iznenada previru,
Pomirila sam se sa vremenom i Bogom
Shvatila sam suštinu, ona je u duševnom miru...
Prestala sam da dižem prašinu
Da tražim nešto nemoguće,
Sada samo sledim srce, tražim ime za tišinu
Na ognjištu stare kuće.
Tu sam našla sebe i sitnice
Koje ceo život lepšim čine,
Ne gledam u ogledalu svoje lice
Uživam u malim stvarima, pod čarolijom mesečine...
Autor: Snežana Šolkotović
