Srce sam uvek nosila na dlanu,
naočigled svih.
U više prilika mi je ispalo,
popucalo, izgrebalo se... ništa strašno.
Pokrpim, zalepim superlepkom
i nastavim da ga nosim dalje.
Padala je kiša po njemu
i skupljalo se inje.
Hvatala se mahovina.
Zujali oko njega stršljeni,
zapišavali ga kerovi,
srale su po njemu vrane i svakojake ptičurine,
pljuv'o ga je ko je stig'o!
Al' ja ga i dalje nosim na dlanu.
Dosta se tu štroke nahvatalo -
toliko da ga skoro i ne čujem više
samo ga nosim na onom dlanu
i guram ljudima pod nos,
a oni beže užasnuti!
Ali samo je malo prljavo...ništa strašno...
Moje je, pa i štrokavo.
Možda bih ga ja i očistila, ali ne mogu sama,
a niko drugi neće.
Možda se plaše nekog virusa, da se ne zaraze.
Česti su virusi u današnje vreme.
I šta ću,
kao novopečena snajka
štroku zamaskiram prekrivačem.
Nekim šarenim, na roze, to ljudi vole.
Pa nacrtam cvetić, leptirića i poneki smajli,
naprskam parfemom što miriše na sreću
i nastavim dalje da ga nosim na dlanu.
Ništa strašno...
Čak su i crvi što gamižu ispod zadovoljni.
Autor: Slađana Pavlov
