Ne šalji mi moje stare pesme- ta osećanja su već nestala.
Onomad, kad si se trudio ukrasti mi slobodu- uništio si ih.
Neću se vratiti, neću se promeniti!
Niti ću ikada biti ponovo takva, kakva sam nekada bila.
Nisi o meni otkrio nešto novo,
nešto što nisam i pre sama znala.
Posmatrala sam kako me gradiš, kako se moja senka menja.
Čak sam sa čuđenjem prstom pokazivala na tu utvaru.
Ah, kako sam samo bila lepa u tvojim mislima...
I žao mi te je- jer nisam mogla da ti dozvolim sanjati o meni do kraja...
Zid na kojem si slikao snove,
bio sagrađen na meni- morala sam da ga srušim...
Želiš li i dalje da me osuđuješ, jer sam te probudila?
Upoznao si me, razočarao si se- kao da je to nešto novo.
Tražio si ljubav u meni- tvoja ljubav je velika.
I zahvalna sam ti, što si mi pružiu priliku da je osetim.
Ali tvojoj ljubavi nije mesto u meni.
I nemoj je više tražiti tu... gde njen plamen ne pripada.
Moja ljubav nije namenjena tebi- a ta tvoja se već polako gasi.
Zar je nevidiš? Pa ti tvoju ljubav nisi nikad ni izgubio!
Nikad je nisi ni morao tražiti, je je strpljiva, pokorna i čeka te...
Već godinama te čeka s nadom da ćeš se umoriti tražeći neku drugu.
Zatvori oči i prepusti se toj, koja te svojom tišinom doziva.
Autor: Andrea Mega
