Odjednom postajem svesna lepote jednostavnosti...
Lepote površnosti...
Unutrašnji vrtlozi su suvišni!
Tonimo u svakodnevnoj besmislenosti!
Stidljivi pogledi... bezvredni dodiri...
sve to je uzaludno.
Moja zastava tebi ionako ništa ne znači...
Zašto si onda tako uvređen?
Svetinju vidiš ionako samo u sopstvenim bojama,
zašto mi onda uzimaš moje nijanse?
Imaš li lepotu u naručju?
Nosiš li svoj glas na dlanu, i deliš ga svakome?
Ljubav je kriva linija, nemoj da je ispravljaš...
Postavljaš prisvojenu zastavu i ponosno mi njome mašeš...
Ionako nije tvoja,
zašto onda to preterano hvalisanje?
Menjam svoju zastavu, sada je čista i bela.
Takvu kakva ti se najviše svidja.
Pa to je boja nevinosti, poslušnosti, pokornog predavanja...
Još uvek me napadaš?
Želiš da moja zastava bude išarana crvenom bojom,
jer se naši svetovi nikada nisu sreli?
Možeš i da uništiš tu belu zastavu,
možeš da je celu gaziš i spališ!
Moje suze za tebe ne postoje.
Autor: Andrea Mega
