Mirisna polja
U noćnoj tami
Nozdrve mi draže,
Poj noćnih ptica
Ka zvezdama daleko
Glas prirode nosi,
Ljubav se obnavlja,
Raste spokoj u Nemiru
Kao slutnja o neminovnosti živih
Nakon smrti
I tame posle svetla.
Dišem duboko, želim da
Udahnem svu tugu sveta
Koja se javlja, raste i guši svako dobro,
Hoću da se smanjim
U ništavilo
I sretan se osmehnem Tebi.
A ti ćutiš, tiho plačeš,
Nemir me juri u noć
Gde sve su senke slične,
I dobre i one tužne,
„dug je put do večnosti“
Pesnik je pevao....
Vičem:večnost je ovde,
Tužna kao sirena bez mora,
Ophrvana talasima belim koji
Lupaju eonima tiho.
U večnost se beži,
Ali se ona uvek javlja kao
Nesklad života i smrti.
Dušo moja široka, stani,
ne lutaj poljima neznanim, opojnim,
stani bar da dašak tvoj ovlaš me pomiluje,
ne žuri po noći neznano gde,
jer noć laže kao jeftina kurva,
dan je bistri i vraća na tlo,
dušo moja, muzikom opijena,
stani, poleti, umrećeš jednom...
Autor: Radiša Rilak
