Vidim ljude ovog sveta.
Šiju crno...
A stoje iza mene pognutog pogleda.
Osmeh širok
i kosa kovrdža...
Prelepa je na odru.
Kleknuću, iako sam uljez...
Poljubiću ruke u ritualu,
oči će me gledati...
Misliće da me razumeju.
Celivaću prošlost.
Jer Ona je izmakla vodu
spuštajući se sa Tibeta,
nosila krst da stigne u Medinu,
da podari devedeset pet teza...
A ja sam gledao...
Nisam pratio njen korak,
imao je sedam milja...
Sad ćutke leži ispred mene
i pravi se mrtva.
Autor: Aleksandar Milovanović
