Pokret je bio suvišan,
možda,
ali nebo je puzajući bežalo...
Moralo se uraditi nešto...
Makar pokušaj...
Makar ništa.
Strela je odapeta,
iz nehata,
pa još hiljadu,
i krv je lila...
I krv je bojila.
Tela su dodirivala pod,
dno,
i ispod...
Druga tela su gledala...
Druga tela su bacala.
Pitanja su vrištala,
i čuo bi ih ceo svet,
da nije začepio uši...
Da nije zatvorio oči.
A prazan hod se dalje prazni,
ikone silaze sa zidova,
i ostaju samo koraci...
I ostaju samo topoti.
Autor: Aleksandar Milovanović
