Sunce se budi iz žara
i ostacima davnih zvezda
zari lice.
Priđem,
vetar pomeri jezičak na moje ruke
i ja se topim.
Nestajem.
Pobegnem,
pedlji su kilometri.
Tražim melem,
a noć ledi.
Hodam,
tuđim putevima,
gušim zavist dalekim plamenima,
i postajem dušman nečijim domovima.
Prodajem oči, jer
sakata Luna ponovo krije pejzaže iza ćoška…
Možda groblje.
Autor: Aleksandar Milovanović
