Prozor.
Blenem kroz njega
u svet iza,
u predivan dan...
Igra se,
i gledam je dugo...
Niko me ne vidi.
Sve što znam je ovde,
urla,
beži napolje,
a od zid se odbija.
Ni reč ne prolazi.
Raširim oči:
blagi odraz klati se na prozoru
i senka grabi Njene crte...
Ona to i ne zna,
ali me grli.
Sve što deli stapa u sebe,
i taj prozor skriva ceo jedan raj,
i ja, bar na kratko,
dotičem život...
A kad se zenica suzi
i svaki most se sruši
ponovo se gušim u ćeliji,
iza prozora.
Autor: Aleksandar Milovanović
