U svom skučenom sivom svetu
ostaćemo prazni,
čekajući bljesak zvezde odbegle,
uplašene od naše krvi po tavanu rasute...
Narušen mir odjecima bola teško korača sunovratom.
Gde je smeh, gde je poslednja travka mladosti...
Osvrćem se poluluda po tami beskrajnoj...
ZATO lavirintom čula odzvanja...
mrštim čelo, vapaj za udahom ispuštam,
oči kao pustinja presušile...
ZATO pogled ubije...
ZATO me krik ne dotiče...
ZATO sam mrvici hleba KRIVA....
ZATO ostaću sen bez svetlosti mermernog zaborava...
travke mladosti...
proklete.
Autor: Nataša Bundalo
