Velegradsko prljavo jutro
zamaglilo zenice.
Hodam stazom popločanom.
Koraci su brži od mene.
Mučim se danom današnjim,
obaveze sam dobio na dar.
Misli su rasejane,
neuredne.
Prolazim pored poznatog izloga,
oči streljaju staklo.
Lepo odevena lutka
ne slika se u svesti.
Buka tramvaja nije mi budilnik.
Iz poluodsutnosti
ne ustajem.
Čovek u prolazu me pozdravlja.
Lik poznat, ime mi daleko.
Osmeh i reči nisu me podigli,
hodam u polusnu.
Ne uspevam da razredim gorčinu.
Vozim gradom,
bez voznog reda.
Autor: Radojica Perišić
