Teška si kao mačka.
Ruralna provincijalka sa lepim detinjim očima.
Tužna i radosna, neiživljena i mlada.
Opet me gledaš, a ne želiš da me vidiš.
Tražiš me u milionima drugih, po delovima grada,
Gde znaš da me sresti nećeš.
Ja ne volim sjajne hotele i bašte sa cvećem.
Ti si moje cveće iz amazonskih šuma.
Moje lude ruke drhte kad me tvoje neće.
Volim te i tako živeti jedino mogu.
Maštam da ti pročitam pesmu.
Zamišljam da te grlim na litici kraja sveta.
Hoću da te snažno poljubim u vrat,
Da ti mirišem dlanove dok bereš runolist.
To je poslednja želja, pa nek me pojede rak.
Volim te tvoje uši koje me ne čuju.
Volim i tvoje NE, eto šta mi možeš.
Neću da odustanem od svoje strasti
Ti si moja neizlečiva bolest.
Želim se izlečiti od tebe, al' mi ne daju nadu.
Bio sam kod travara, salevao stravu
I kod vračara da otklonim čini.
Život mi je težak san, a ubila si javu,
U crkvi sam se jutros molio tebi, a ne istini
I Bogu.
Više ovako ne mogu.
Molim te da mi oprostiš sve grehove i lunarne devojke.
Ako imaš srca, umij me svojim suzama
Koje si prolila zbog moje upornosti.
Znam da sam bio naporan i pun nerazuma.
Razumi me ti i spasi od propasti.
Ja sam kukavica i ne smem se ubiti.
Ubij me ti, al' znaj da ću te i mrtav
Pesmama i cvećem gorskim bezgranično ljubiti.
I opet ti kažem, ne reci NE.
Kako ćeš se sa tom odlukom izboriti.
Kada te napusti sreća i kad ti pomrse sne,
Oni koje ti budeš volela.
Ne čini greh, ja nisam običan, sličan i slep.
Ako ne vidim ništa, bar tebe videti umem.
Otkad znam za tebe i od tada zauvek,
Voleti i voleti i voleti i za tebe umreti.
Jadan sam bez tebe, kažem opet.
Jadan sam jer naopako shvatam ovaj vek.
Živim u zabludi da sam pesnik i boem.
Bez tebe nemam ni ta patetična krila.
Volim te, molim te, trebam te.
Trznuo bih nož da te odbranim, ma gde da bila.
Ti imaš najlepše ime na svetu.
Pre pet hiljada godina značilo je zahvalnost.
Tako si slobodna i ima nešto u tvom letu,
Nešto što me tera tebi na odanost.
Zašto kažeš NE.
Bog je veći od svih pa nas anđelima voli.
Ne zaboravi da i Bog veliki voli te,
Zar ti ne umeš da voliš nekog ko se u tebe zaklinje,
Nekog ko ti bez reči i dela veruje.
Sve bih ti verovao do smrti i sudnjeg dana.
Propao bih zarad tebe i stradao, ako preterujem,
Nek me osude, bace u oganj i raspnu na zid srama.
Ti nisi dama.
Moraš da znaš stvar da postaviš, gde stojiš.
Ja nisam gospodin.
Ali mi se sviđaju ti otmeni uvojci tvoji.
Ti si neka obična devojčica koja mi se dopada,
Ja sam neki obični bednik koji bunca.
Koji je spreman samo da tebe voli,
Da strada, kao vampir na zrakama sunca,
Da gori.
Autor: Mladen Popović
