Preko truleži trulež ide,
zgrće je, utabava, gazi.
Cveće blagotvorni nektar nudi,
njime se budi,
njime mlade izdanke
razneženo miluje i mazi.
Drumom samonikle
travnate vlasi kraj puta
strujanje vetra
povremeno kida, zamrsi.
Gde li će im novo seme nići?
Nema im boljeg mesta do u truleži.
Iz nje će mlada šuma
kosce poljem prestići.
Autor: Marina Tot
