Tvoje su reči
bile moja opsena!
Osećam kako prostorom lebde
kao teška gusta koprena.
Duboko negde štipa me
moja duša prognana!
Tvoje me oči
tirkiznim sjajem svoje nadmoći,
s lakoćom mogu uvek
pronaći u večnosti.
Vitkim rukama si mi srce
nežno dodirnula, pomilovala, oživela.
Najlepše što si mi u životu
podarila i učinila!
Ipak,
vreme nam je brzo izmicalo!
Sada je moje
usnulo srce ostalo
samo tvoje ili ničije!
Voljena,
sve je moje tvoje postalo,
a da ti od mene ni osmeh
nije preostao!
Jednom će ti nebeskim svodom
zlatne kočije doći!
Tada, u toj dalekoj noći
seti se, na mene pomisli!
Da se u bezdanu
svog baršunastog smiraja
lakše možemo pronaći!
Autor: Marina Tot
