Nevesto moja, mesečinom zaogrnuta,
miljem zaodenuta, tamjanom omamljena,
iz devičanskog sna probuđena!
Meni si bila dosuđena!
Milošću nebesa si mi podarena,
igrom fatalnog slučaja otuđena!
Bila je to moja greška,
sve ti zbog toga opraštam!
Sada ti je i svaka pomisao na mene
strogo zabranjena!
Da li se još sećaš našeg venčanja,
moja ljubljena?
Znam, sve si naše zaboravila,
daleko od sebe odbacila.
Ka novom životu samouvereno si krenula!
Postao sam ti suvišna reč neizgovorena!
Prazna ljuštura školjke silom zatvorena!
Zbog tebe su mi jutarnjom rosom
usnule oči ispirane,
u tami ledenim dahom okivane!
Voljena, znaj, sve moje suze
silom izbrisane, vetrom sasušene,
od tebe su u potaji dugo bile prikrivane!
Moja neprežaljena tugo,
ja se tebe ne odričem!
Raskošne darove ti
pred satenske cipele prostirem!
Sa njima ću mesečevim stazama
noću tiho poći
i do tebe nečujno doći.
U snove ću ti neopažen ući,
da te još jednom nežno pogledam
i u dušu svoju sprženu žudno upijem!
Da ti srebrnim pramenjem spokojno lice milujem!
Pred tobom se klanjam,
u svečanoj tišini noći,
od sumraka do svitanja,
u kojoj ti sve što mogu
i imam s radošću sada predajem!
Dušu ti svoju večnu darujem!
Odlazim Bogu da se pomolim
i svu milost njegovu za tebe izmolim!
Bila si i ostala moja mlada,
koju ću do kraja večnosti
najiskrenije voleti!
Zbog tebe ću strpljivo čekati
da čujem kada ti mladost svene
kako jesenjem lišću šapućeš
koliko si često u životu mislila na mene!
Autor: Marina Tot
