Teška si kao mačka.
Nezasita i nespremna za nesigurnog čoveka.
Umiljavaš se bledim otvorenim razlogom
Da pobediš nepobedive zidine.
Uzavrela u svakom pokretu.
Moje lude ruke, drhte kao Japan.
Želim ti reći da sam gladan.
Želim te dohvatiti jutrom u postelji.
Želim ti pročitati pesmu.
Zar je to tako strašno.
Želeti, voleti, imati te.
Ne bih bio pijan više, žaleći za sobom.
Ne bih znao za kiše, nad otvorenim grobom.
Govorio bih tiše.
Voleo te celim sobom
Onim sobom koji je proplakao radi takvih kao ti.
Koji je umazan od noći tražio po ćoškovima grada lunarne devojke.
Zar ćeš pustiti da stradam.
Zar ćeš me dotući svojim odrečitim NE.
Ne. Ne mogu da istrpim NE.
Dugo sam trpeo i ovo svoje nakaradno NE.
Dugo sam se skrivao i drugima pravio zazubice,
Pričajući strah za koji je krivo tvoje lice.
NE. Neću da te trpim takvu bezobrazno lepu.
Neću da te gledam u svakom ptičijem naletu.
Neću da se trzam na svaki poziv telefona,
Na promaju u kući
Na sirenu automobila
Na gradske alkoholičare,
Na crkvena zvona.
Neću da se plašim da te pogledam u oči.
Došao sam da ti sve otvoreno kažem.
Neću da me NE u nameri koči.
Neću ništa da ti sakrijem i slažem.
Ja sam bednik koji živi pored reke u praznoj kući.
Ja sam mnoge pesme napisao tebi u čast.
Ko si ti i kako u tvoje hladno srce ući,
Pritajen brigom kao lupež koji krade sirovu strast.
Ja sam kukavac svetski jer sam čekao predugo.
Ja sam u čekanju popio kamione ljubavi.
Ja sam prazan i sada je trenutak koji ću da ispunim,
Ovim rečima tebi, pa nek me srce udavi.
Na tvoje NE.
Eto samo da znaš da moram reći sve.
Sve što sam postao i što postaću ako nisam.
Ja sam siromašni sin iz predgrađa.
Ja sam onaj isti što si ustvari i ti.
Ja nemam buran život pun slavlja i zvanja
Moji drugovi su bezrepi ulični psi.
Ja sam mešanac bezbojne krvi i diplome.
Ja nisam plemić i roditelji su mi radnici
Moji preci su ginuli kao i tvoji.
Tvoje NE za mene od danas ne postoji.
Imam pravo da te volim, ne oduzimaj mi ga.
Znaš da reč NE na tebi lepo ne stoji.
Kao što lepo stoje uvojci na vratu tvoji.
Gde si kupila te predivne oči.
Ko ti je poklonio osmeh koji sjaji u noći.
Gde si našla ruke koje same rade.
Zašto boginji najlepšoj ti dušu ukrade.
Zbog tebe sam pesnik, a ne švaler.
Mene samo moze da bije tuga i poneki maler.
Imam jednog druga.
Imam jedan dug i prazan džep.
Pred tobom bar ništa nisam dužan.
Najlepša devojko, život ovaj je ustvari lep.
Želim da ti to stalno govorim.
I kada se sruši ceo svet na gomilu jada.
I posle celog sveta da to kažem opet.
Život je lep, ne prihvatam NE.
Kada se probude novi ratovi i zahladi vek.
Kada zaplačem nad majčinim grobom.
Kada deca gladna potrče ocu sa osmehom i nadom.
Kada me žena isprati na ratište.
Kada se vratim sretan pa zapucam u vis gradom.
Kada me isprate na poslednje počivalište.
Želim da to budeš ti.
Želim da me pratiš ma gde da odjezdim.
Ovako više ne mogu, jer je život lep.
NE se ne uklapa u lepo.
Moram da ti kažem da je sve kako stoji.
Da je glupo voleti na slepo.
Ne bojim se metka, neću ni tebe da se bojim.
Pa ti reci NE ako hoćeš.
Teško kao mačka kada preža plen.
Svaki moj nerv je opušten i čeka uragan,
Da me pokupi i zbriše sa lica mesta.
Pa ti reci NE.
I tada ću te voleti, kao da si mi sestra. Baš zato, ne reci NE.
Uzalud su slike koje stalno živiš.
Zar ne želiš životu da se čudiš pored mene.
Da se sa mnom nesavršenom svetu diviš.
Ne reci NE.
Boli me stalno pesma koju patetika gradi.
Jadan sam bez tebe, zar to ne vidiš.
Zar se u rečima ovim o tebi stvarno ne radi.
Zar možeš ih čitati, a da se ni malo ne stidiš.
Što si mi uzela pola mene za sebe,
A da to ne znaš, zar se to stvarno ne vidi.
Na meni kog treba da upoznaš.
Ja sam opušten i čekam tvoj uragan.
Tresu mi se ruke kao Japan.
Nek me zemljotres zbriše sa lica mesta.
Pa ti reci NE.
I tada ću te voleti, kao da si mi sestra.
Autor: Mladen Popović
