Ponovo si nam rođena,
Hasanaginice
moja golubice!
Ne osvrći se za sobom
i ne gledaj netremice
svoje dvore zatrvene,
Bogom dana paćenice.
Ubiće te širom
oči otvorene
sopstvene dečice,
tvoga milog
od srca poroda,
silom otrgnutog
od tebe i svojega roda.
Sve što imaš
sa sobom nosiš,
a toliko toga si dala
suzom oplakala,
krvlju zaklinjala!
Kreni, gde god znaš!
Ne osvrći se,
ni kradomice,
ne spotiči se,
ni nehotice!
Pođi putem, nasumice!
Susrešće te usput
nove izbeglice.
Ugledaćeš neko drugo lice,
dečije oči, tugom osenčene,
strahom okovane!
Majke su im odvedene
da bi bile ubijene,
okončane, precrtane.
Ko zna gde su
na brzinu usput zatrpane.
Hodi do njih, Milice,
do mlađahne grupice.
Sedi s njima postranice,
zavoleće te te očice,
izvan svoje okućnice.
Pogledi dečice
ne priznaju granice!
Autor: Marina Tot
