Vreme izmiče pred nama
kao da nas sve manje u njemu ima
svaki je trenutak samo nada
za sutra...
Čeka da nas zaborav proguta
i time se hvali pred svima.
Šeta kroz naše živote
kao da je vetar
i postavlja čudne zadatke prirode
svaka reč kao da odlazi u etar
briše tragove postojanja kad neko umire
a druge ubrza da se na ovom svetu rode.
Sa jutrom daje neku nadu,
u podne strepi kao da treba
nešto važno da se dogodi,
uveče minute joj od časa kradu,
i kolo života se nastavlja
nekom kraju vodi.
Vreme izmiče pred nama,
tiho kao zraci sunca koji se kriju iza oblaka
svaka životna priča joj je dobro znana,
zato i pleni,prolaznike vara
izaziva slabosti posle svakog zakoračenog koraka.
Vreme nas vara u svojim bojama,
u raspoloženjima godišnjih doba,
sve nas vrti u neki krug
kao da život mora prvo da se proba
a onda pokazuje svoju ćud.
Uvek ima početak
i uvek podmeće kraj,
nekom pre,nekom kasnije,
nekom nudi pakao
nekom raj,
uputstvo ne može da bude jasnije.
Vreme nas u sebi uvek nosi
okreće jedne protiv drugih,
u raznim raspoloženjima ume da prkosi
jer zna da smo samo mali ljudi...
Vremena je za nas sve manje,
šeta nas svojim stazama življenja,
vara svojim raspoloženjima
i ništa nije bitno
ko je odgovoran za ovo stanje
bespotrebna su sva pitanja...
Autor: Snežana Šolkotović
