Preda mnom
se prostire,
na ramena
mi poleže,
još jedna,
do kraja
neodsanjana
letnja noć
podjednako
zlosutna
i milosrdna,
izazivajuća
i odbijajuća.
Nimalo posebna,
niti očaravajuća,
mirna, lenja,
na svoj način
sveža i čedna,
ušuškana
pramenjem oblaka
raspletena
toplim vetrom
zanesena,
zavodljiva,
protegnuta,
darežljiva,
molećivo
osetljiva,
snena u pogledu
kojim nesebično
moli i nudi
sva nebeska
čudesa,
obnažena,
razotkrivena
zenicom oka
rasplinuta
dahom vetra
naiskap
ispijena,
pre svečano
izrečenog
saopštenja
kako je
u ponoć spremna
da čađu
ulepljenim rukama
oblikuje
i iznese
još jedan
rosom okupan,
svež neispisan
novi dan!
Autor: Marina Tot
