Verovala sam
ako za mene nade ima
da si to ti,
ispružene ruke
i usne žedne poljupca,
da je to tvoj drhtaj tela
što drma poput struje
i izaziva
na greh i muke...
Da si ti lek
mog zaljubljenog srca.
Verovala sam
ako ima svetlosti
da su to tvoje oči,
prostranstvo plavog neba
prisutne težnje
One me mame u zagrljaju
probdevenih noći
da izgaram od silne čežnje...
Verovala sam da ako te volim
da će trunka te ogromne ljubavi
naći odjek u srcu tvom...
Verovala sam
da sreća dolazi sama po sebi
da postaje enigma života
i moj dom...
Ali uvek se nešto nepredvidivo zbiva,
maštu i snove
vetar nosi u jednom dahu...
Ne ostavljaju me ni za trenutak da uživam...
Uvek čekam sa strepnjom,
bar nešto...
Da li zaista postoji ljubav
ili se na nju oslanjamo
samo da bi opstali u strahu...
Autor: Snežana Šolkotović
