Šareni ljudi, više ih nema.
Juče su bili na mojim vratima.
Mama je rekla 'eno ga drema,
probudiću ga..'
Ali ne, šareni ljudi odoše tada,
da prodaju šarenilo dalje,
nisam imao para, mada,
možda bi mi dali malo sreće na crtu.
Bez šarenila sedeo sam siv.
Mama je kuvala grašak.
Na radiju je pevala Šer, Believe,
trebao mi je magičan prašak.
Idem negde da posmatram more,
da se setim zašto ovo radim.
I da hoću, ne može mi biti gore,
iz govana moram da se vadim.
Šareni ljudi više ne dolaze,
šaren ja sam i bez njih.
Dani polako idu, prolaze,
život je postao lagan i tih.
Autor: Ana Zlatanović
