Koštica šljive grlo mi grebe
daleki oblaci drže mi ruke,
jer ko smo mi bez onog sebe
i šta je ljubav bez malo muke.
Ja grebem ulicu i ona mene
dok imam đonove imam i dušu.
U ćošku slike nebo već vene
k'o pred tornado da staviš sušu.
Život ne živi rodoslov krvi
već onaj junak spreman za snove
pod izbom nepravde k'o hleb se mrvi
paroh neznanjā što vječno plove.
Lasta donosi ljeto i zimu
proljeća prolaze nesnosno gola
bez Selene srebrne što zove plimu -
duša u jeci ko zvonik bola.
Ko je razumom dotaknut, kaže
da tavan je prazan, i teško plače,
dok čašom otrova plivaju raže
i dok sa misli trijebimo drače.
Autor: Slobodan Ivanović
