Jednom kada padne zavesa na daske
I kada aplauz pozdravi poslednji naklon,
Svi će glumci skinuti maske
I svi ćemo potražiti neki drugi zaklon.
Jednom kada padne noć na ušće dveju reka,
I kada cvrčci označe dolazak noći,
Svima će pod glavu doći mahovina meka,
Ali samo će neki zaspati, neki neće moći.
Ja ću gledati u nebo iznad našeg sela
I od zvezda sklapati tvoje lice,
Pokušavajući da od zvezda ispadneš cela,
Pravilne crte mi crtaju zvezde padalice.
I onda kada te nacrtam da mogu da te gledam,
Sklopiću oči da mi u stalno budeš u mašti.
Bićeš samo moja, nikome te ne dam,
I niko mi i ne treba nego baš ti.
Sa tvojim bubicama, koje iz mahovine vire
I sa tvojom slikom, zvezdanog kova
Uz umišljene pesme harfe i lire
Uspeću i ja da mirno odem u carstvo snova.
Autor: Duško Milošević
