Vrati mi moju srebrnu maglu
da očima ne ukradem sve kiše sveta,
da njima ne sperem trn koji mi urasta
i plaši krila davno skamenjena.
Ostavi mi moju šarenu lažu,
da ne ogolim parče otetog raja
i uplašim muze i prašinu zvezda
uz ugasle vatre tvoga mraka.
Ne diraj moj razboj od duge
da mi prsti ne upiju nektare trave,
da medenim jezikom ne ispevam tugu
što kostima mrzlim grlice šalje.
Vrati mi komadić srca od čigre,
moju malu plašljivu suzu,
da ne padne na tvoje puteve suve
i podigne ti postelju od dunja i cveća.
Autor: Jelena Ristić
