Kao obala,
iskoračim i vratim se
u sebe.
Nepravilno i besmisleno
(da li su to iste stvari?),
nemarno a namerno
ostavljam prazan prostor,
pukotine u sebi,
a onda bezobrazno
grabim tvoju stranu
postelje (prostora).
Iznenađujem se
talasima koji menjaju
moje oblike.
Miluju me i povlađuju,
zaslepe bljeskom
kapi koja se sudari
sa zrakom sunca
i rasplinuvši sva moja čula
u omamljeni nedogled,
negde dole rone kamenčiće
i zalaze u moj prostor,
tope me i prisvajaju.
Plime i oseke smenjujemo
u nežnom plesu na vetru.
Mrvice peska koje
plove ka pučini
zalažem za buduće bisere.
Negdašnje hridi
za fini pesak
koji kupuje anemično sunce
i oblači ga u zlato.
I ljubimo se
na vetru
vekovima.
Autor: Nađa Milković
