Mimoilazim se sa istinom, ona mi poručuje da ćemo se videti.
Možda mi se još više dopadne, a možda ću se i ja njoj svideti.
Možda prestane da me izbegava kao što je to radila do sada.
Možda počenamo češće da se viđamo, mada...
Do sada smo bili u istom redu, par mesta jedno od drugog,
I jesam bio iza nje, manji slabiji, ružniji i ubog.
Gledao sam joj u leđa, dok me osećaj krivice boleo
Iako joj nikada nisam video lice, ja sam nju ipak zavoleo.
Danas sam je prepoznao po hodu, i kao da me je znala.
Pomislih u jednom trenutku kako je i umalo stala,
Da mi objasni da se pred istinom ne treba stideti,
Ali se samo mimoiđosmo i ona mi poruči da ćemo se videti.
Istino, moja si.
Istina. Moja si.
Autor: Duško Milošević
