Dugo u noći čitala sam mu svoje pesme
pričala tajne, nešto što nikom ne bih mogla reći.
Govorila mu da volim balade i puštala ih često
i Bijelo Dugme i Jabuku;
Pričala sam mu svoje snove, boli i nadanja;
plakala na njegovom ramenu
čitajući Jesenjina
odlomke Andrića govorila mu...
Ne može da razume da ih napamet
sve znam.
Govorio mi je da moje pesme sliče meni:
blage, nečujne, tihe,
ko oči blistaju od radosti
i drhte ko želatin,
ko i ja u rukama njegovim.
Da srodne duše smo, istih shvatanja,
misli i osećanja,
mislila sam često: on moje ja, ja njegovo...
Njegove misli stapaše se s mojim
i reči su nam se poklapale
i u hodu koraci...
- Zašto su ti oči tužne? – pitao me.
- Čini ti se... – lagala sam nevešto, i
osmehe brzo navlačila na lice.
- Vidiš, srećna sam, smejem se...
- Osmesi nisu uvek znak sreće, mogu se i
namestiti, znaš...
Deca smo bili. Samo deca!
Godine su nam izbrisale tragove
daljine izgubile.
Pesme su ostale samo.
Poneka slika, požutela.
Bora je sve više na licu...
Putevi zamršeni sve dalje nas odvedoše.
Nikad se nismo sreli više.
A zbog mene je zavoleo Jesenjina i Bijelo Dugme,
Andrićeve stihove napamet naučio
a mislio da nikad neće...
Ljudi smo sada, odrasli, dosadni, zarozani...
I pesme dosadne, ozbiljne, bez rime, bez ritma.
On negde daleko, ko zna!
Drugoj napamet govori Andrića i pušta balade,
i drugoj govori da osmesi nisu uvek znak sreće
da mogu biti i lažni...
A ja, Jesenjina po hiljaditi put čitam.
„Keruša“ mi kida srce
i svaki put plačem,
kao pre,
kao da mi njega sa srca otkidaju ljudi,
svaki put boli,
sve jače.
Bijelo Dugme i sada volim
i šetnje u noći,
zvezde i Sunce u pesmama spajam...
U pesmama se krijem, bežim, dišem.
U njima trajem, živim, snevam.
Kroz njih vidim draga lica,
njega,
skrivene kutke detinjstva,
prijatelje,
ljubavnike,
sebe.
Autor: Alisa Salopek
