Posle mnogo godina, moj ujak se vratio iz Pariza u svoje selo (ne zauvek, naravno, samo na odmor!) i tada mi je ispričao svoju priču...
p.s. Ovo je pesma koja je na Palićkom festivalu "Zlatni pesnički prsten" osvojila plavu povelju za istinu.
p.s. Ovo je pesma koja je na Palićkom festivalu "Zlatni pesnički prsten" osvojila plavu povelju za istinu.
Drugi me pitaju, druge lažem
Dobro sam, kažem
Ide nekako, gura se, život ide
Svetle svetla velegrada
Srećan sam, imam nekog, imam dom, novac
Sve ono što sam kao dečkić snio
Pune džepove para, dobar auto
Mogu da trošim koliko poželim
Imam sve, govorim
Ne vide da me u grudima zaboli
Laž
Ne vide da mi oko zasuzi
Da se pesnicom po srcu udarim
Cena bogatstva je velika
Ne znaju da u grudima stoji njeno ime
Ne znaju da tuđina boli
Da druge ruke ne grle kao njene
Nikada
Da druge reči, koje često ne razumem
Ne miluju, da druge usne bol nanose
Ne govorim nikome
Razbacujem se novcem zarađenim tamo
Vozim luda kola i pijem
A zaborav ne dolazi
Još uvek gore njene oči i ona suza
„Ne idi“ – govorila mi je
Za sve je bila u pravu
Znala je da kad odem, da odlazim zauvek
Da će me svetla tuđeg grada zavesti
Tuđi pogledi ukrasti, novac, bogatstvo
Sve je znala, samo ne i to
Da bih sve ovo što sada imam
Svaki ovaj auto, sve godine u kojima sam se ludo provodio tamo,
svaki ovaj zlatnik što zvecka u mom džepu (i sve me više bode)
Da bih svaki dan sa drugom u zlatnom kavezu
Menjao, dao, poklonio
Za jedan njen osmeh
Za jedan tren sa njom
Za jedan dečački dan u mom selu
I za onu frulicu koju sam ostavio kraj reke
Kad sam odlazio
Autor: Alisa Salopek
