Pesmu „Parhema“ napisao sam 30. juna davne 1997. godine dok sam služio vojni rok. Nastala je na Zlatiboru, u trenutku kada sam se izdvojio iz čete nakon vežbe gađanja bojevom municijom iz Kalasnjikova, seo na jedan proplanak u travu i izvadio svoj „dnevnik“.
Kao zrno peska što klizi ravnom pustinjskom pločom,
Kao strv što mirno leži u visokoj travi na polju,
Kao metak što leti visoko kroz vazduh do vrelog tela,
Takva je sudbina ova, sirotog pustinjaka kraj vrela.
Sad mrav se vere po pljosni sedimentne stene,
I vetar sve više po Zemlji poleže tanano bilje,
A Sunce oblaku izmiče u dugoj trci beskrajnim svodom,
I insekt leti nad tlom ko riba što plovi vodom.
A lati biljki žele opojni miris da puste,
Bat divljih pastuva razdvaja kopno na pola,
Beskraj sustiže maglu i beži negde daleko,
Dok kam beskrajno čeka da ga pomeri neko.
Još eho juri za vetrom dugim i pustim poljem,
Oblaci slikaju svet plavo-beli nad tlom,
LJudi zanosno hode po suvoj časnoj travi,
Slamčica njiše se smelo dok kraj nje promiču mravi.
Sad vetar drugačije zvuči i nosi miris Boginje rata,
Jauci paraju potmuli ton i magla se gareži hvata,
I nije mračno i bolno tek glad da umori žedne,
I pokojne nazad da vrati međ svoje uboge i bedne.
I prah sad para vetrom, zla kob grli narod,
Zatire rođenu čeljad, odnosi junački porod,
A čemu to sada vodi, osveti ili alalu,
Da Bog potraži pravdu za jednu Boginju palu.
Autor Aleksandar Urošević
