Na staroj i oronuloj klupi,
u mračnom delu jednoga parka,
gde je ljubav počela da pupi
kad beše priznata želja žarka,
sedelo je dvoje zaljubljenih
i vodilo razgovore neke,
srca svetlih, čistih i iskrenih
snivajući oblake daleke,
kako zajedno na njima plove
na ono mesto što se Raj zove.
"Od sveg cveća najlepša je ruža
svaki drugi cvet pred njom uvene,
ruži ružu moje srce pruža,
simbol večne ljubavi, vatrene.
Mnogo pre mene su zaljubljeni
cvećem naklonost pokazivali,
rečima čija muzika pleni
poneki poljubac prizivali.
Ruža je sad znak ljubavi moje
što pored mog želi srce tvoje."
"Prihvatam ružu, taj ljubavi znak,
ali znaj ovo što ću ti reći:
dok me greje tvoje ljubavi zrak
kraja neće biti mojoj sreći;
svejedno je li ruža il' kamen
što je od tebe ljubav mi znači,
u srcu iznova pali plamen
koji k'o ogromno Sunce zrači.
Jednaki su i ruža i kam goli
ako su od nekog ko se voli."
Autor: Miloš Milošević
