U mojoj glavi se nalazi rupa
Rupa koja pred sobom guta sve
Ljude,osećanja,sreću i tugu
I ostavlja me nemog pred svojom prazninom
Postaje mračno,nestaje nade
Umire sve što sam mislio da volim
I ta velika rupa se širi i sve proždire
A ja sedim i čekam kada će i mene da proguta
Ne vidim ništa,samo belinu beskraja
Neizvesnost raste,meni je sve jedno
Jer kako vreme prolazi ja postajem deo te rupe
Tako različiti a tako bliski
U mojim očima nestaju draga lica
U mome je srcu sve manje ljubavi
Gore sećanja,tope se uspomene
Izgubljen i zaboravljen ja umirem...sam
Autor: Saša Mandić
