Dok mi se duša odvaja od tela
sa suncem u očima i osmehom na licu
u daljini samo prizvuk moga opela
i ja stavljam tačku na odjavnu špicu
dok gledam kako se letnje veče u zimskoj rosi budi
poslednji put, teatralno, izrecitovah stih
"zbogom gomilo dragih, nepoznatih ljudi"
živeo sam sa njima a bio sam bolji od njih
Ne okrećem se, napuštam sve što volim, odlazim
smrt nije granica, samo cilj do kog se mora doći
ne bojim te se, istino, go ka tebi dolazim
i prepuštam se tvojoj prokleto konačnoj moći
poslednju suzu posvećujem svima kojima je žao
polako, očaran i zamišljen, ulazim u sveti Edenski vrt
pošto sve sam svoje odavno drugima dao
sad potpuno spreman, isplakan i prežaljen, dočekah smrt
Autor: Saša Mandić
