Dok je gledam kako mi priča o svemu
Kako se trudi da mi objasni da sve je lažno
Iznova i iznova nalazi novu temu
Kažem joj da nastavi, iako sad to nije važno
Bojim se tišine...
A reči se nadovezuju jedna na drugu
To beskrajno kolo reči, koje ne razumem i neću da pokušam
Dok ispiramo događaje, sećanja, tu bolesnu tugu
Dok gledam kako uzalud otvara usta dok je ja ne slušam
Ali, samo nek priča, bojim se tišine...
A kada se smrači u mojoj glavi
Kada u meni se ugasi osećanje svako
I mozak odbija dalje da se pravi
I ja ustajem i bez pozdrava odlazim polako
Odlazim ćuteći u tišinu...
Autor: Saša Mandić
