Lagano tonem
klizim
u baršunastu
omamu sna.
Predajem joj se
u potpunosti.
Sva.
Dobar pokušaj.
Zgusnuto mi vreme
sporo odmiče.
Negde,
na rubu polusna,
igru senki pretiče
tvoj dragi lik.
Utišavam vrisak.
Misaoni muk.
Kao da osećam
tvoj dah u tami.
Pod velom mraka
svesna ga nisam.
Dovoljno.
Prozirna suza
cakli se u oku
bezvoljno.
Da li te sanjam?
Prilaziš mi
uobičajena koraka:
lagano.
Krećeš se lepršavo,
lako,
nasmejano.
Dotiče me
tvoja mila ruka.
Otima me prostoru
dodirom duge.
Na tren
nam se prepliću
zamršeni puti,
negde u beskraju,
na poleđini tuge.
U bezimenom vremenu
tope se minuti.
Glas bez reči čujem,
misaoni zvuk:
- Ustani, majko!
Ne umišljam.
Ne nagađam.
Polako ustajem
iskorakom u nepoznato.
S čežnjom drugujem.
U novoj dimenziji
iznova se rađam.
Vretenom od snova
je ispredam.
U dodiru nepoznatog
- belina.
Tišina šapuće,
grabi me praznina.
Nosim tvoj dragi lik
u mislima.
Sapinje me teskoba
u nedrima.
Ustajem
da te bolje pogledam
i razočarano
sve jasnije uviđam:
da je ovo viđenje
ustvari samo
još jedno moje
snoviđenje!
Jedan lep,
do kraja nedosanjan san.
Moje dete je daleko,
za leđima vetru,
u svetu koji ne poznaje noć,
koliko ni dan.
Autor: Marina Tot
