Kupam se,
kupam
u peni od smeha.
Klizim,
klizim
k’o sapun bez greha
i trljam trljam sećanja.
U nemome času
bezvremenog svitanja.
Gde sam?
Negde, gde još dopire
šapat umirućih koraka.
U mutnome viru
potisnutih odjeka,
što kroz mene
u nepovrat ponire.
Strpljivo čekam,
da i poslednji
njihov šum,
sasvim utihne.
I predam
delić svog prostora,
vetrovima promene.
Da mi u nazanaci
ranog buđenja,
daruju tajnu
jasnijeg viđenja.
Biću im zahvalna
i kada do mene
stignu.
Autor: Marina Tot
