Lako bi bilo
smrću
svu gorcčnu
iz sebe sprati.
Zanoćiti za svagda,
meko
u šaci svelog
lišca
na zapešću.
Utonuti omamljeno
u beskonačnost,
neisplakanih
mesečevih suza,
pod rasplinutim
činima
duginih boja,
u ponoć.
Odreći se
svežine kapi
jutarnje rose
na dlanu,
u osvit
novoga dana.
Sve je lakše,
nego li osetiti
blagodet spokoja,
duše svoje
priznanjem neiznuđenim
rasterećene.
Autor: Marina Tot
