Lukavo rasipaš misli svoje
da ruke moje ne svrše ništa.
Da li će te po nečemu pamtiti?
Ko lupež ždereš me,
bezumni ubiće te gnjev.
Reči su tvoje,
tajno do mene došle;
načuh malo
ko ore muku i seje patnju
to će žnjeti.
A kad dodje red na tebe,
kad te se tiče;
kolena klecaju smeo si se.
Nije li uzdanje tvoje
u put spasenja klonuo,
strah poduze te,
drhtiš;
ustreptaše kosti tvoje.
Autor: Angelina Biljić Prodanović
