Videćeš ti
kad ti se uzverem uz pogled
kao uz zlatnu pletenicu.
Ima da te ispričam svima.
Ostaćeš nemušt,
raspušten, zbunjen i sam
u nemilosti nje, najmilije.
Kišu ćeš da maziš jezikom,
vetar pakuješ u džepove,
i dalje ništa ne shvatajući.
Da, došla je jesen, a sa njom i slabosti.
Ona mekoća tebe,
koju skrivaš duboko
u pažljivim naborima hladnokrvnosti.
Ona jednostavna pesma,
željna da ostane anonimna,
ali sam si je hteo i iskreno posvetio.
Jutarnje magle sakrivaju sve kompase.
Iz šolje se puši suvo lišće,
sobu ispunjava plišana nada,
akustična gitara i prazan zagrljaj.
Miris peciva se grli sa balkonom,
u jagodicama potmuli oseti,
a mi se iznova sanjamo...
Autor: Jelena Ličina
