Razlivaš se mnome kao vrela plima,
razdireš mi vene, damare mi plaviš.
Sa trenutkom svakim sve više te ima.
Nesnima kroz snove često mi se javiš.
Bacaš me pučinom beznađa i tmine,
i vapaj mi činiš nemim i nejakim
dok nemoć me slama, gutaju dubine,
ja prestajem biti sa trenutkom svakim
kojim stižem dublje u bezdane vire.
Misao na tebe poslednja i sveta
postaje mi luča večnosti u sjaju.
Horizonti novi preda mnom se šire.
Besmrtnošću ljubav prema tebi cveta
i bokori njeni šumore u raju.
Autor: Jugoslav Nestorović
