Pakujem se u zavesu od zelene kiše.
Cedim poslednju kap mirisa iz kose.
Zatvarajući svet prozorom, na tiše,
molim oblake da daleko se nose.
Useljavam sunđere u česmina usta.
Paperjasta vata grli zupčanike.
Najlepša je kuća kad je sasvim pusta.
Vreme stoji bez sata, zid je go bez slike.
Zvuke sam dovela do kariranog prigušenja.
Hvatam se za dugmad u tom crnom snu.
Postao je nevažan smisao iznenađenja.
Svaki pravi bunar počinje u dnu.
Paučina skuplja sve odbegle zvuke.
Pod tepihom su vračke, u jastuku suze.
Nedelje se drže za male prašinaste ruke,
nesumnjivo kruže, sve uže i uže...
Ali noću, kad se sitni sati skroz usitne,
kad prašina zvezda lepi se za zene,
ipak priznam sebi da usne su mi bitne
i da te koža pamti, logično, uz mene.
Autor: Jelena Ličina
