U kafani svako veče,
na tom zavide mi svi,
"blago njemu" neko reče
taj baš zna da živi.
Istina je nešto drugo:
svako veče sedim sam,
sedim, pijem i tugujem,
tek ponekad uživam.
Kafana mi utočište
rujno vino zaborav,
za boema sreće nema,
uvek tužan, uvek sam.
Kad ujutro petli pesmom
pozovu na ustajanje,
ja polako iz kafane
krećem kući na spavanje.
Uveče ću u kafani
opet kriti svoju tugu,
šta da radim kada srce
neće da mi voli drugu.
U kafanu ja opet ću
da zalečim stare rane,
pokušav’o sve sam drugo,
al’ ne mogu bez kafane.
Autor: Rade Radeka
