(U Svetlosti Senke svih Senki,
tu negde, na Kraju Sveta)
U Svetlosti Senke svih Senki,
tu negde, na Kraju Sveta,
živim ja.
Očima svojim vidim sve
i zato žmurim,
sakrivam se od podlosti ljudi.
Prijatelji su moji zlato mi najveće.
Ljubav - san neodsanjan.
Čežnja je moja u pravcu vetra poletela,
senke, kćeri njene, pratiše je.
Bogu u oči da pogleda ona je htela,
da pita zašto da skrivena stoji tu,
odbačena od svih.
Ljudi prezrivo je gledahu.
Čežnja moja letela je nebom.
I nije znala ništa.
Nije znala zašto suzne su oči tela njenog.
Drveće kroz lice joj prolazi.
Jer tela ne beše.
Ono ostade Tamo, da čuva Senku,
da čuva tu Svetlost,
ali telo je samo krv i meso.
Krv je vruća,
a meso se raspada.
Krv je srce,
Krv je duša,
Krv je ljubav.
Krv... mnogi bi iz njene čaše pili,
malo ih je počastvovanih.
I ne! Nisu to vampiri!
To su ljudi
što Ljubav znaju kako da piju,
suze voljene vodom sa Izvora Svetlosti da miju.
I lice bljesne tim sjajem,
što samo Sreća moze da ga da!
I Srce zakuca, ali avaj -
U Svetlosti Senke svih Senki,
tu negde, na Kraju Sveta,
živim ja,
tako da moja svetlost ne vidi se,
jer Svetlost Senke jače sja...
A šta je Senka?
Krv je moja plava i venama mojim ne teče.
Ja sam Lacrimosa,
suze moje oplakuju sve grehe ljudske,
sva zla.
U Svetlosti Senke svih Senki,
tu negde, na Kraju Sveta,
živim ja.
Nekada, u budućosti nekoj,
duša moja vaskrsnuće poput Feniksa.
Sada ona spi
i mirno čeka
da Senka je pusti.
Telo moje gorko plače.
A šta je Senka?
Senka svih Senki,
što živi tu negde, na Kraju Sveta,
to je ta sen, što večno te prati,
što hoda za tobom skrivena međ' drvećem.
Ako joj se jednom prepustiš,
da pobegneš ona tebi neće dati.
Ona je tu da šapće ti na uvo,
ona je tu da te pokoleba,
ona je tu i šamar da udari,
ona je tu samo da pobedi.
Oni, što ruku joj dadoše,
u svet zakoračiše drugi
misleći da tamo je bolje.
Sada u Svetlosti njenoj žive
i, bez imalo volje,
gledaju cveće što opojno miriše.
Osetiti njegov miris
oni neće nikada više,
ako Ljubav im ne pokuca na vrata.
Ta Ljubav, što sve rane leči!
Ta Ljubav velika!
Ta Ljubav slavna!
Doći će jednog dana u dvor moj,
vrata srca mog otvoriće!
Ništa neću reći,
samo ću je pustiti da uđe
i istog trena od Senke ću pobeći!
I Senka će pasti!
Krila moja raširiće se,
anđeli čuće moju pesmu!
Đavo će u ognju goreti sam!
I leteću tako ja,
k'o čežnja moja što letela je negda!
Telo moje osetiće nebeske visine,
duša moja uzdrhtaće od miline!
Druge duše poleteće za mnom.
I u tom trenu -
kad nastane neba i zemlje spoj -
povešćemo najveći na ovom svetu boj!
K'o u biblijska vremena
biće se anđeli i demoni -
krši se grana i puca stena,
ratni poziv šalju nam oni!
Da svi ustanemo,
Ljubav da udahnemo,
Srca otvorimo
i poslednji zid samoće da oborimo!
Da uhvatimo se za ruke,
zaigramo veselo
i bitku biti da krenemo smelo!
O tome sanjam ja!
O tom dalekom danu!
I makar tada umrlo moje telo - neka!
Živeće moja duša!
A do tada
ostaću da čamim ja
u Svetlosti Senke svih Senki,
tu negde, na Kraju Sveta...
Autor: Andrijana Spasov
