Ne bi trebalo da žalim
za onim juče,
ali ja žalim...
Ići bez cilja
i lutati svetom,
samo je korak,
sa njim čovek
shvata da stari.
Ne bi trebalo da plačem
za starim prijateljem,
ali ja plačem,
jer kakav da je
takav mi znači.
Prijateljstvo je cvet,
njega ne mogu zameniti
nekim novim,
ali kad se izgubi
tek onda se suza roni...
Ne bi trebalo da uzdišem,
ali to neprestano činim...
Gazim umornim koracima
stari blatnjavi put,
ne mogu da se smirim
kao da od uspomena živim...
Ne bi trebalo mnogo toga,
ali činim dosta
neshvatljivih stvari,
vraćam se kroz neko vreme
duša mi se s nemogućim bori...
Nešto
kao da mi uporno govori
da je srce taj krivac,
izdajnik stari...
Autor: Snežana Šolkotović
