U trenucima zaslužene nesrećnosti
Ljudi traže izgovore u prikrajku umišljenog neba
Plavetnilo ili crnilo svako će tražiti svoju boju
Ipak biće sve onako kako biti mora
Bolje je reći onako kakva je tuđa volja
Pogled uprt ka gore gde gore vode razgovore
Nedotupave monologe dementnih glava
Prepunih zaludnih sentimentalnosti
O lepoti zavičaja
Nije zemlja kriva što su ljudi govna
koja i pastoralne predele pretvaraju u đubrišta
Čovek ili njegova imitacija je izvor zaraze
Sva teskoba prenatrpanog grada
Strah
Nije to od planine, prirode ili divljine
Ta teskoba je od večite senke zveri
A sličan sličnog prepoznaje
U trenucima prividne smirenosti
Sagledavanje sveprisutne odvratnosti nije
Nešto što postaje prvobitna pomisao
Sve dok se podaje Fortuna
I slušate njen razulareni cerek
Ali kada ona nađe novog nesrećnika
Videćete ponovo mrkli mrak i gomilu očiju u njemu
Kako vas gledaju kao moguću žrtvu
Malo slobodnije shvaćene ljudskosti
Upustiti se u tu igru nije lako ali izaći je još teže
A za nekoga ko je umislio sopstvenu izuzetnost
Sakrio tragove u snegu i obrisao krvavu njušku i šape
U potaji priželjkivanja večno sanjanog nemogućeg
Čistunstva
Malo li je reći
Jednom životinja
Uvek životinja
Autor: Vuk Gardašević
