Brisel, na neki svoj način,
kao da je delom u Parizu,
gde s lakoćom možete pronaći
svoju Mona Lizu,
koju jednako srećete
u metrou, pabu, kafeu, uz priču
u kaskadnom nizu rasutog smeha,
tu, unaokolo, negde sasvim blizu,
u punom bistrou,
gde, kao bez daha,
osećate da je svugde
podjednako blizu
sve što do sada
ni videli niste ranije,
ovako, u odrazu
virtuozno urezanog lika,
na originalnom bakrorezu
starog majstora Flandrije
prepunom slika.
O madmoazel Deniz,
znate li kuda vas vodi metro,
hukom akorda briselskog Konkorda,
u kojem prestaje magija
svih prethodnih pohoda?
Uredna madam,
što strpljivo na peronu čeka,
ne vidi ni blizu vaš smešak u vagonu,
dok se ovde, kao iz daleka
prisećate, sasvim očarani,
pomalo sa tugom
kako sa lakoćom
koračate trgom kraljeva,
vekovima kićenim
čipkama njihovih
kavaljerski raskošnih darova,
klesanih na kamenju palata,
odenutih u obilje zlata,
obamrlih od vekovnih regata,
besmislenog i minulog rata,
hugenota u noći, lutalica u prolazu.
Tu ste i sami utrnuli,
zaneseni u mekoći,
da gotovo sneno zanemeli
idete nasumice u pukoj samoći
ka izlazu
pri čemu ni iz daleka niste uvereni
šta se krije pod dugim svodom
bogato ukrašene kapije,
koja, samo za vas,
upravo sada šarmantno čeka
u atmosferi sveopšte istorije
ovog začaranog grada
bliskog i vama
talasanjem jedinstvenog sklada
laganih šansona u vašim venama.
Gde počinje da se niže
jedan novi milje ustreptalih nada.
Madmoazel Deniz,
izvolite, šta želite sad?
Mersi, kafe o šokolad!
Autor: Marina Tot
