Ne mogu da zbog neuzvraćene ljubavi pijem
Ne mogu da stradam u lancu nevoljenih duša
Voleo bih kad bi mi se ukazala ona koju dugo krijem
Zatrpan nevoljom pića, duvana i kojekakvih šuša.
Ugradiću u tesno svoje biće mit
Nestaću u vremenu kao svi moji prethodnici
Razoriću dom
Odbaciti urođenu borbu, štit
Neka me nosi val neuspeha kod žena
Kad jedne nemam
Kad sam jadan u pesmi koju pišem
Ni pisati ne znam
Samo nju pominjati ropcem dok snevam.
Ko da mi takvom pomogne
Ko da stane kraj druma kad se pijan srušim
Ko da razume budalu u poslednjoj kafani
Pijan u podne
Od straha u strahu se gušim
Ova glava nema po prirodi duše srodne
Samo nju pominjem
Molim se telu jedne devojke
Ja, uboga jeres koja uzmiče pred svojom senom
Fetišista sopstvene patnje
Uzalud na jastuku izmaštavam njene uvojke.
Bledi svaki dan
Nepodoban sam za druženje sa oženjenim
Ne volim devojke koje mi se smeju
Ne znam da pričam sa konobaricom
Svaka me podseća na nju u zavičaju
Nemam snage da odem u Beograd kao pre
Osećam da mi ni tamo ne daju
Dosadiću pa će u piće da mi stave otrove
Ja samo volim njene velike kukove
To svi znaju.
Osećam da bi bila prelepa žena i majka
Da bi mi rodila dvoje dece
Osećam da bih bio odvratan muž i otac
Pijan napravio i treće
Ništa ne znam da radim osim patetičke rime
Ona je vredna i za privatnika hrabro radi
Ja kukavica koja u pesmi njeno ime
Ne umem napisati, jad odmah proradi.
Kukavica samo pije
I jesam i neka sam, lakše je za priznati
Kad se vere nema u svem se drugom krije
Nerazumlje duše, ako je još imam
Voleo bih samo da pre moje smrti
Neko tajno odnese uz cvet moj greh do nje
Tako bi se raskrinkala kukavička priča
Koju stalno cirkus oko mene vrti
Kako bih crkao što pre.
Ja se bojim neuzvraćene ljubavi
Sve pokušaje unapred osudio sam rakijom opijen
Ja nisam zaljubljen već je tajno volim
Njenim postojanjem kao puškom sam ubijen.
Autor: Mladen Popović
