Prugom presečena strmina
nikud ne žuri,
ne poznaje vozni red!
Kao nožem zasečena,
ledina još manje,
za njega mari.
Uvučena u senike odvajkada,
skromno životari, ćuti
ne ogalašava se
niti se na bilo šta žali.
Tiho prećutkuje huk vetrova
i povremeni pisak u noći.
Ne sluti da joj
bezbroj vozova promiče.
Ljudi je menjaju, pregrađuju,
i za tren oka čitava naselja
na plodnoj oranici izgraduju.
Ona i dalje ne mari,
okupiraju je samo
jednostavne, male stvari.
Na, primer: vetrovi i kiše,
kojima se napaja, obnavlja
i punim plućima udiše.
Samo one stvari
koje joj priroda podari,
sa kojima je navikla,
da se godinama susreće.
Ipak, te učmale dolove
i poneki novi talas dotiče.
Kako god im lice bilo, izmeniće se.
Do tada, sve više vozova im
svakodnevno i dalje promiče!
Autor: Marina Tot
