Spuštam se,
omamljeno klizim,
tonem u san.
Rastvaram se
u nepoznatom vremenu.
U polusnu te srećem
i gledam ošamućeno,
sneno, blaženo!
Vidim kako mi prilaziš
uobičajeno laka koraka.
Vedro nasmejana lika,
ozareno, lepršavo,
nestrpljivo, ustreptalo
moja strela lukom razapeta!
Srećan u neprestanoj igri
svojih elegantnih,
meni toliko dragih pokreta.
Umišljam kako me
pažljivo dotiče
tvoja mila ruka
mlada, snažna, spretna.
Dodirom kojim si
virtuozno, godinama
povlačio spone
čitavog mog sveta.
Ustajem da te pogledam
i u svom užasu i razočarenju
uviđam kako ne shvatam
da je ovo kompletno viđenje
ustvari samo
još jedno moje snoviđenje!
Jedan lep
do kraja neodsanjan san!
Moje dete je daleko
za leđima vetru.
U svetu koji ne poznaje noć
koliko ni dan!
Autor: Marina Tot
