Za njih niko više i ne pita,
za njih nigde više mesta nema
i nesreća njihova nam smeta
životare ljudi bez imena.
Milostinju ne znaju da prime,
posla nema ni za njih ni za druge
pokušavaju samo da prežive
i da pri tom ne umru od tuge.
Dok ih sele iz mesta u mesto
iz prihvatilišta u prihvatilište,
svoje mesto pod nebeskim svodom
tužna duša krajišnička ište.
Lutaju po zemlji Srbiji,
i spavaju gde ih sni zadese
da l' prognani ili izbeglice,
teško žive ljudi bez adrese.
Autor: Rade Radeka
